Banner
Beroš: Epidemiološka situacija dobra, no okupljanja mogu pogoršati stanje
DHMZ: Pretežno sunčano i vruće, popodne mogući pljuskovi
Više turista nego cijele 2020., iznos fiskaliziranih računa bolji od 2019.
Sudarila se dva teretna vlaka kod Križevaca, ozlijeđen strojovođa
Prijatelji životinja: Pripazite gdje ostavljate životinje na čuvanje
Još dvije braniteljske udruge osudile istup Vučemilovića i podržale Medveda
Plenković ponovno pozvao građane na cijepljenje

  Zagrebancije s Mikešima

Post mortum specijal: Kak' je Zagreb preživio Banditića

  Iva Anzulović           07.03.2021.         1007 pogleda
Post mortum specijal: Kak' je Zagreb preživio Banditića

Vele da se o mrtvima priča samo najbolje. To ne kužim, nikad nisam. Kaj to, uopće, znači? Ovo kaj su pričali o mrtvom Milanu Banditiću zadnjih dana me nasmijavalo jer gledaš ljude k'o da su na nekim drogama. I fakat im je bilo super. O banditu koji je opljačkao, zapostavio i uništio jedan predivan grad, moj Zagreb, oni su u HNK pričali k'o da oko njih nije smrad i jad. Jok, njima je sve bilo super.

Da je Hitler krepal od srčanog udara tam' negdje '42., i o njemu bi tak' nacionalno cvilili, bez greške. Imal bi i Hitler komemoraciju i počasno mjesto na groblju, sto posto. Onda bi i o Staljinu i svim ubojicama i pedofilima i lopovima trebalo pričat' hvalospjeve sam' zato kaj su krepali, ne? Ili? Ne, zbilja, ne kužim to. Pa nemre se pričat' nekaj kaj se nije desilo, to mi je mama rekla da je laganje, ne?

A nemreš ni reć' da ono kaj se je desilo, da se nije desilo. Nemrem ja reć' da nisam odrasla na Trešnjevci i živjela 40 let na istoj adresi. Nemreš reć' za Vicu Vukojevića da nije siloval onu djevojku kad je, ne? Ili reć' za Perkeca da nije ubil onog biciklistu kad je. Ili izmišljavat' da Tvin rastura od posla i tam' svakog dana odlazi tisuću ljudi na posel. Ili da je Renato Romić jedan srdačan i ljubazan, tih i miran umirovljeni general kojem se svi vesele kad ga vide u gradu, ne?

Siniša Palm je otišao po skrivečki u Irsku? 17 milijuna nije nestalo nego ih čuvaju fratri a Josip Đakić je najveća poštenjačina u gradu i vrhunski baletni virtuoz? Kaj buju na njegovom sprovodu pričali? Ak' bumo o mrtvima samo najbolje, onda ne bi držalo vodu ni ono kad se veli da je povijest majka mudrosti a nit' bi Konfucije bil nekaj posebno pametan lik kad veli kak' treba poznavati povijest da bi se znala predvidjeti budućnost. Čemu?

Ne bi onda ni Žeravica imal kaj predavati učenicima u školi - pričal bi im na satu povijesti kak' je Napoleon bil kit i pol kaj je haračil po tuđim zemljama, kak' je samo stil izražavanja to kaj su Turci nabijali ljude na kolce, kak' je skroz normalno imat' logore za ljude koji vam se ne sviđaju iz nekog razloga i kak' su se oni idioti 1991., u stvari, samo došli zajebavat' u Hrvatsku i igrat' rata, kaj. Ak' bi se o mrtvima pričalo samo najbolje, onda ni spomenika ne bi bilo a ni žrtava jer kad krepaš, vele, sve se briše i svi smo super, bitno je samo da krepaš.

SPROVODI KAO NOVI REALITY

Nikad mi nije bilo jasno kam' je sve zlo nestalo samo zato kaj je netko pod zemljom. Čak mu svećenik, tak' pristojno mrtvom, nad grobom pripovjeda kak' se svi nađemo za koji dan u životu vječnom - ne, ne želim se nać' sa Hitlerom u nikakvom životu, bjež'! Ni s njim ni s ikakvim drugim idiotima. Zakaj smrt zlog i pokvarenog čovjeka u živim ljudima briše sve ružne uspomene? Koji je smisao pouke onda? I - kad ste uopće na svoje uši čuli sprovod di svećenik veli kak' ode taj i ta u pakao i nek' je njegov život pouka nama živima da ne delamo kaj je on i ona? Ja nikad. Svećenici ih sve šalju na istu adresu.

Zakaj onda plaše malu decu sa vragovima ak' svi idu u raj? Neću onda ni tam', bjež'. Isto kak' sad živa nejdem u te crkve koje imaju rezervirana mjesta za bandite u prvim redovima a o kreposti pričaju debeli stričeki sa Mercedesima u garaži, bjež'. Držim se onog kaj su me mama i tata učili jer njih se, i mrtvih, bojim više nego bilo kakvog pakla ili raja, fala lijepo. Jer mama i tata su me svemu naučili i nemam nikakvih dubioza oko ničeg; ne bacaju se papirići na pod nego u kantu za smeće, ne kopa se nos, za sobom se sve pospremi i počisti, ne smije se lagati nego živjeti kao otvorena knjiga iskreno jer si jedino tak' čist pred svima i ni'ko ti nemre niš', kad smo iskreni onda smo jedino slobodni, kad nekaj pogriješiš iskreno se ispričaš i ne delaš više nikad isto sranje, tuđe stvari se ne diraju bez pitanja, ako nemreš pomoći ne odmažeš a ako te netko udari - braniš se. To bi bil rezime glavnih lekcija.

I imala ja pet ili pedeset let, sto ili milijune novaca, slušam kak' su mi doma rekli i ponašam se kak' su me mama i tata naučili. U Zagrebu i u Virovitici i di god. Kak' znam da su mi mama i tata u pravu? Vidim da se svi ljudi na svijetu slažu s njima, jednostavno. I svi smo sretni baš kad se ponašamo po tim odgojnim lekcijama. Ono kaj u Zagrebu i Virovitici delaju njeni gradonačelnici, pak, je totalno suprotno od svega kaj su moji mama i tata rekli. U stvari, Banditić više ne dela niš', krepal je. Al' zato ono kaj su o njemu prosrali po svim televizorima njegovi živi ljubitelji, plus ono mjesto na Mirogoju, bilo je novi reality show; Pjevajte s nama - o mrtvim banditima uživo Bananarama!

ŽIVO MRTVILO MOZGA

Zagreb je imao brdo prosvjeda zbog Banditića jer di je god taj gurnuo prst, sve se raspadalo i ušvicalo. Od prvog dana. Podilazil je građevinskoj mafiji i zatvaral nam kino Europa, Kulušić, Saloon, hipodrom, devastiral aerodrom i Britanac, porušil pol stabala na Medvednici da bi njegovi kumovi tam' gradili vile, udaral prek' noći najamninu u Ilici sa dvije na petnajst tisuća novaca pa su se svi obrti pozatvarali, ma užas. Nema kraja njegovim sranjima. A novci su nestajali bez pauze, skoro kak' i u ovom gradu, ne? Rekla sam ja Bandiću u lice da bu samo zbog pljačke Cibone ležal dvaest godina al' taj je rađe krepal nego da bi u zatvor išel. Zbilja, zadnji put' kad je bil tam' se napatil. Ne vole šerifi zatvore, tam' nemreju bit' baje i nema droge i komada.

A čudo jedno mi je to kak' se u dobre gradove nakalemi stoka. Pariz, recimo, privlači zaljubljene, Newcastle neke druge normalne, New York i London su ludilo događanja za sebe a Zagreb je, od svih komada na svijetu, privlačil oduvijek baš najobičnije šabane. I ni jedan nije zgodan, i ni jedan ne zna čagat'. Zato je Bandić i dal pozatvarat' sve klubove i popularna okupljališta jer šabani ne znaju ni čagat' ni bit' fakini. Nemaju kaj delat' s nama zagrebačkim pucama i dečkima, nemaju o čemu pričat', ne kuže šprehu. I umjesto da odu negdje di ih kuže, u neki svoj klub, jok - pozatvaraju sve di smo se mi skupljali. I to je temeljna razlika između Bandića kao dotepenca i svih ostalih; on nije imao kapacitet biti gospodinom pa je džonom išao na sve kaj nije razumio. Kao autohtonoj dotepenki u ovaj grad, ne pada mi na pamet ni papirić bacit' na pod a kamo li pričat' bajke o ljudima koji su zli. Mrtvi ili živi bili.

Svoj kućni odgoj i kulturu nosiš sa sobom kam' god išel. Imaš cajta ispravit' sve loše dokle god si živ, svatko, ali zli ljudi to ne rade i zaslužuju počasno mjesto u zajedničkoj grabi, bjež'. Kak' je i Charlie Chaplin rekel da nada u bolji svijet postoji dokle god su ljudi smrtni, tak' i ja velim da je smrt zlih ljudi evolucijsko pravo dobrih ljudi na život. Jer stil svega kaj je Banditić napravil po Zagrebu, skup sa načinom na koji su ga ispratili neki dan, je kao ono kad koristiš parfem a nemaš sapun doma. Ništa više.

GRAD, TO SMO MI A NE ZGRADE I TRGOVI

Draži bu mi navek bil grad u kojem samo tri od sto kuća imaju fasade ali ulicama hodaju ljudi koji će vas srdačno pozdravit', sve pomoć kaj treba, s kojima je svaki običan posao zgoda i koji nikada, ali nikada ne gube svoj smisao za humor. I našla sam ga i najdraži mi je na svijetu.

Grad, to ste vi. Dakle, nisu ni zgrade ni trgovi. Tak' nam je zapisal, da si nikad ne zaboravimo, Siniša Glavašević. Jer u kojem god gradu bili, trajno pamtite kak' su se prema vama ponašali. Je, zapamti se i pokoji stadion, hipodrom, aerodrom, knjižnice, muzeji i restorani čak, ali sva ljepota grada i njegovih fasada istog trena pada kad vam kavu posluži nadrkani konobar. Ak' vas još i prolaznik opsuje kaj ste stali zavezati cipelu, ili vam vozač trubi kaj niste pretrčali pješački, ni ljubazna teta u dućanu vam nebu popravila dojam - idete doma sa uspomenama na bezobrazne ljude.

Takav je bil Zagreb od kad je Banditić zajahal na naša zagrebačka leđa a Virovitica je, unatoč svojim banditima, sačuvala sebe. U gradiću u kojem se svi poznaju još od školskih klupa, svi kuže zakaj Kiri nestane 17 milijuna i zakaj nesuvislo priča o tome, znaju ga, ne? Ili onog ginekologa koji je porodil mladu zdravu ženu koja je ubrzo umrla od sepse a on je išao otvarati mrtvu da pokrije tragove nemara? Ili sve žene nekadašnjih i sadašnjih nekih policajaca koje redovito dobivaju batine doma? Ili način kojim su nekadašnji šoferi, žongleri i hoštapleri došli do svih kuća i novaca tijekom i nakon rata? Je, je, u svakom se gradu sve zna ali na sprovodima je ipak na živima kak' bumo birali riječi o njima. Upravo sprovod nekoga 'ko je za života svjesno, dosljedno i nepopravljivo bio zao je jedino idealno mjesto za onu "šutnja je zlato".

Jer ak' mi živi šutimo, govna gutamo. Odnosno, hadezeu kitu krutimo.

A čim sprovod završi, u prvu birtiju nazdravit' da je još jedan takav otišao a mi, pošteni i dobri ljudi, ostali i sjajnim gradom postali i opstali. A onda je lako i drveće zasadit' i fasade popravit', ajd'. Živili!

Voli vas vaša pristojna zagrebačka dotepenka

Komentari

Za korisnike Facebooka



Za korisnike foruma

    Registriraj se

Ako prilikom prijavljivanja dolazi do greške, kliknite OVDJE.



Još iz kategorije Zagrebancije s Mikešima