Draga, probudila si se. Skuhao sam kavu, hoćeš li ustati ili da ti donesem u krevet?
- Mmmmmm, tako fino miriše, odmah ustajem.
Sto devedeset sedmi je dan izolacije, ne radimo, ne izlazimo, pridržavamo se uputa i uživamo u krugu obitelji, odnosno jedno u drugome.
- Ljubavi, hoćeš li ti danas skuhati nešto fino za ručak ili ćeš oprati suđe?
- Kako god ti želiš, meni je zadovoljstvo i jedno i drugo.
Trideset smo godina u braku, imamo sina od dvadeset devet i kći od dvadeset dvije. Eduard, naš sin, oženio je djevojku iz fine obitelji, imaju dvoje djece i poslove koje vole. Nema dana da nas ne nazovu i pitaju treba li nam nešto. Kći je odlična studentica na fakultetu u Londonu. Vrlo je odgovorna i pažljiva, poput svoga brata. Ne prođe dan da se ne čujemo, a često nam šalje i lijepe poklone.
****
Svaku priču koju pišem pročitaju žena i djeca, komentiraju je i sugeriraju promjene, ako su potrebne. Tako je bilo i s ovom o izolaciji.
- Fuj, povratit ću, oglasila se supruga.
-Nisam se nadao ovakve svinjarije od tebe, oglasio se i Eduard.
Kći nije ništa komentirala, samo je otrčala do kupatila, stavila dva prsta u usta i glasno povratila. Zatim je obrisala usta o rukav košulje i vratila se u boravak pa malo glasnije obrazložila:
- Tata, koliko puta sam ti rekla da se ostaviš pisanja? Još jedna ovakva priča i selim dečku u Suhopolje.
I još je zaključila:
- Priča je o-dvra-tna.
- Ne kaže se o-dvra-tna nego od-vra-tna, ispravio sam je s ljubavlju.
Žena je samo kimala glavom, ali Eduard je reagirao:
- Seko, tata je u pravu, priča je od-vra-tna.
Pružio sam korak, našao se pored sina i potapšao ga rekavši:
- Hvala ti Edi, ti me jedini podržavaš.
Kći je još jednom otrčala do WC školjke i ubrzo se vratila pa smo svi zajedno dočekali kraj još jednog običnog dana u izolaciji.
