Čemu ova priča o psu iz skloništa u vrijeme kada vlada masovna histerija o korona virusu i kada ljudi panično kupuju nepotrebne zalihe svega i svačega?! Preporuka stručnjaka je da se držimo svojih domova i da se ne krećemo nepotrebno. Takva situacija zna biti za velik dio populacije stresna i depresivna. Što raditi? Čime se baviti?
Često sam čitala kako „dlakavci“ uvelike utječu na dobro raspoloženje, uveseljavaju nas i sam time smanjuju depresiju. Zato dragi sugrađani, otiđite do skloništa i pronađite svog ljubimca. Zaboravit ćete strah, depresiju i pronaći ogromnu količinu ljubavi i privrženosti.
Ovo je priča o Biliju koji je našao svoj topli dom.
Bili je pas udomljen iz virovitičkog skloništa. U vlasništvu je moje kume. Čim je prije par mjeseci ušao u njeno dvorište, počeo se ponašati kao pravi gazda. Prvi susret s njim je prošao otprilike ovako. On je režao, ja sam stajala pred ogradom i pokušavala mu objasniti da volim pse. Drugi puta sam bila pametnija, ponesla sam mu poslastice i podmitila ga. Malo po malo smo se sprijateljili. Danas sam odlučila otići korak dalje.
- Bili, imam problem.
- Ma da?! A tko ih danas nema.
- Znam, ali frka je.
- Hoćeš me malo počeškati. Jako to volim.
- Znam, samo gledaš kome bi se utrpao u krilo. Linjaš se.
- Pa stiže proljeće. Uostalom što je par bijelih dlaka na tvojoj crnoj trenirci?
- Ok, budem te mazila i češkala ako mi pomogneš.
- Mislim da se to zove ucjena, ali ajde, da čujem.
- Znaš član sam grupe „Zakaj volim pese“ i svi stavljaju fotke pasa, a ja ne mogu.
- A zašto?
- Pa nemam psa.
- A zašto?
- Ne znam ni sama. Ne mogu se odlučiti hoću li imati ili ne imati psa.
- A zašto?
- Znaš li ti pitati nešto drugo osim:“ A zašto?“
- Stara ti mene trebaš, zato odgovori.
- Ok, pošteno. Imala sam psa, kada je uginuo trebalo mi je osam godina da se oporavim. Nakon toga sam imala psa i taj je uginuo prije dvije godine. Ne želim rastanke. Pretužni su mi.
- Znaš, mi psi iz skloništa smo ti prošli životnu školu. Što se tiče grupe, čini mi se da bi se htjela kititi tuđim perjem. Može, fotkaj me, ali pod jednim uvjetom.
- Eh, sad ti mene ucjenjuješ.
- Možda. Uglavnom, žaliti za psom je normalno, naš je životni vijek kraći nego vaš. Ali udomiti nekoga, pružiti mu ono što imam ja je nešto posebno. Osjećaj da nekome pripadam, da me voli i mazi je neprocjenjiv. Zato razmisli i udomi neku usamljenu dušu. Ajde, sad nabaci taj selfi i nastavi sa češkanjem.
