Banner
Izložba posvećena Milku Kelemenu u Etnografskom muzeju
DHMZ: Pretežno oblačno s kišom, lokalno obilnom
Plenković o zelenim putovnicama: Mislim da bi sve moglo biti gotovo do ljeta
U utorak i srijedu zatvoren željeznički prijelaz u Ulici Svetog Jurja u Podgorju
Milanović: Zlata Đurđević je moja kandidatkinja za Vrhovni sud
UIO: Žene u Hrvatskoj još uvijek ostaju bez posla zbog trudnoće
Jutarnji list: Beroš zarađuje kao vještak, ali ne stigne na sud

  Pronađena zemlja

Boris Pavelić u spomen Đorđu Balaševiću: Promena čudesnih boja

  Boris PavelićAutonomija           17.04.2021.         1111 pogleda
Boris Pavelić u spomen Đorđu Balaševiću: Promena čudesnih boja

Minuo je prvi, reski bol. Bio je, svi znamo, kao kad ode neko od najdražih. Smrt nam ga otrgne iz srca svojom tvrdom rukom, nasilno i grubo, kao sveži busen iz zemlje kad iščupaš, pa nam iz srca krvari i lipti, i sve što možemo jeste čekati da prođe, nemoćni da se osovimo, i polako da zarasta, dok se ne zaleči i ohladi u tvrdi rožnati beleg, da živimo dalje, za korak sporiji, i za ljubav samlji. Ali drukčije je, i čudnije, kada ode neko koga nismo znali, ali nam se njegovo delo u dušu uvezalo: bol ne steže toliko, i pošteđeni budemo one mukle praznine naglog odlaska najbližih, ali tuga zato duže traje, i nikada sasvim ne prolazi: srce ostane celo, ali dušu uvek iznova potapa plima sa pučine crne. I jedna i druga bol, sećate se, spopala nas kad je umro Đorđe Balašević. Ispričaću vam kako je to bilo. Ispričaću, iako ne volim privatno da se ispovedam, ni u prvom licu množine da pišem: jer mnogo se hulja, kao što svi znamo, skrilo iza toga sveoprosnog “Mi”. Ali ovde ću iznimku da napravim, jer ako je bilo u ovoj razbijenoj zemlji čoveka koji je iz svoga “Mi” uspeo da isključi ama baš svako zlo, taj je čovek bio Đorđe Balašević. Za taj Balaševićev “Mi” i ja pišem ovu kratku ispovest - piše Boris Pavelić na portalu Autonomija

Bili smo u Splitu, tog petka, 19. februara 2021, moja najdraža i ja. Poslepodne je bilo, spavala mi je na ramenu. Javi mi se mobitel, jednim od onih kratkih piskutavih “pip!” koji označavaju vesti sa N1. “Umro je Đorđe Balašević”. “Glupost. Pa kako bi on mogao da umre…” – ta mi je pomisao, nepristojna i budalasta, pala na um u taj prvi tren. Ali potom me, odmah, obuzela neka jeza: Đole da je umro, on, jedan od retkih za koje nismo mogli ni pomisao da podnesemo da bi jednom mogli da odu; uopšte nam ni mogućnost nije padala na pamet… Jer, šta ćemo sa svetom, pomišljali smo nekad, kada sa njega ode Leonard Cohen? I šta ćemo sa svetom, pitamo se još uvek, kada s njega odu svi oni od kojih smo sazdani? A sada još i on… I da li da je budim? Da joj govorim? Pa zar još jedna loša vest? Neću, ništa neću. Zatvori oči. Ćuti. Ništa ne govori.

Pet minuta nije prošlo, i njen se mobitel javlja. Ivana: “Plačem. Umro je Đole”. Ne govorimo ništa, nepoverljivi oboje prema preteranim javnim sentimentima. A opet, oboje osećamo, golema nas tuga pritiska. Đorđe Balašević deo je nas samih, mnogo više od naše nacije, naše države, našeg auta ili čak i naše odeće. Pa smo se prepustili, oprezno i kao s nekim stidom, tom osećaju, i zaronili u godine iza nas: a kada smo te večeri gledali “Ratovi prolaze, ljudi ostaju”, dokumentarac Al Jazeere posvećen istorijskim Balaševićevim koncertima u Sarajevu 7. i 8. februara 1998, plakao sam kao što valjda nikada nisam plakao u ove tri decenije balkanske krvi, mržnje, nasilja i smrti. “Zašto plačeš? Zbog Balaševića ili zbog Sarajeva?”, pitala je, grleći me utešno i toplo. Nisam stigao tada da joj kažem – plakao sam, valjda, zbog svih koji sve ovo nisu želeli, a nisu više ovde, i zbog svih koji smo bili prisiljeni sve to da proživimo. Ona nije plakala te večeri. Nisam ni očekivao: dostojanstvena i topla, ona tugu zna da nosi bez slabunjavosti i bez kiča, i ne voli da plače. Sutradan ujutru, ja sam se već bio posve smirio, ustanem da skuvam kafu, i nađem je kako na youtube gleda snimak dece dok na otvaranju renoviranog Doma kulture u Pljevljima 25. maja 2018. – a vodi ih Mehmed Meša Barjaktarević – pevaju “Samo da rata ne bude” – i kako plače, kako tiho plače, bezglasnim jecajem bez suza, kako samo otmene žene znaju da tuguju. Otišli smo tog poslepodneva na Peristil, pa smo pokušavali, stegnutog grla, sa svima drugima da pevamo o paru mandarina i o malom belom zecu, i o drugim čistim stvarima što ih je u pesme lepo stavio onaj koji je, svih ovih godina, uspeo da ostane najbolji od nas.

A onda, sustigla nas loša savest. Mi, rokeri, uvek smo nekako odvraćali pogled od Đorđa Balaševića. Uveravajući sebe da smo gnevni, utvarali smo celo vreme da će taj naš gnev uspeti da promeni svet. Voleli smo Đoleta, naravno, do mere da smo upili njegove stihove u vlastiti žargon, a i uvek smo potiho osećali da njegovi stihovi govore najviše o stvarnome svetu, ali nekako smo ga svisoka gledali, jer nije običavao mnogo da se buni, uvek kao da je s nekom pomirljivošću govorio, a i u pesmama je, mislili smo, sve i svakoga razumevao. Nama rokerima to se nije sviđalo. Voleli smo da optužujemo, da prstom upiremo. Tražili smo krivca, i uvek ga lako nalazili. Đoletovom uticaju, činilo nam se, nedostajalo je svadljivosti; mislili smo da nije gajio ambiciju da promeni svet – jer rokeri bi svet da menjaju svađom, što i nije tako loše – a mi smo sami sebi uvek laskali da delujemo s devizom s pariških barikada: realni smo, tepali smo si, pa tražimo nemoguće. Ali onda, prvo devedesetih pa do dana današnjeg, kada nas je sve to “nemoguće” zaista i sustiglo, i kada sav ovaj užas oko nas uvek iznova potvrđuje da baš ništa, sa svom tom svojom rokerskom bukom i besom, nismo uspeli da promenimo, sada nam postaje jasno: nismo mi, rokeri – od kojih su jedni postali četnici, drugi zaćutali, treći pomrli, četvrti ostareli, a peti pobegli glavom bez obzira – nismo mi menjali svet; menjao ga je samo on – Đorđe Balašević. I činio je to onako kako ovaj svet samo i može da se menja: lepotom združenom s hrabrošću, saosećanjem združenim s poštenjem.

A i laži su učinile svoje – mi u Hrvatskoj danas to tek vidimo. Još krajem  osamdesetih, s mukom se toga sećamo, ovde je krenula hajka protiv “Ne lomite mi bagrenje”. Hteli su da ga izjednače s najgorima iz Srbije, čak i novinari za koje nikada ne bismo tako nešto pretpostavili. I uneli su smutnju. U našoj potrazi za čistima, i na jednoj i na drugoj strani, lako je bilo zamerati: jer čistih je bilo tako strašno malo. Pa smo, tako, hajde – ne baš od Đoleta odustali, to nismo nikad, ali, nekako, da kažem, malo prikočili. A godine su prolazile, pregažene tenkovima, i poprskane krvlju. Od svih tih strahota, i glas Đorđa Balaševića učinio nam se tišim – utišao se Requiem, izbledela je čak i Samo da rata ne bude.

Čovek uvek ostaje važniji od nacije kojoj pripada

Ali sve je to naš problem, nije Balaševićev. Svi oni koncerti u Sloveniji devedesetih, pa posle njih prvi posleratni koncerti u Sarajevu i drugde po Bosni, pa koju godinu kasnije i oni u Hrvatskoj – takvih koncerata popularna muzika inače ne rađa. Pop, svi znamo, muzika je nepretenciozna, on je umetnost neautentičnih osećanja, i uvek voli da  beži od politike i od stvarne patnje i istinskih želja ljudi; posleratni koncerti Đorđa Balaševića bili su sve osim uobičajenih koncerata popularne muzike: oni su bili putovanje mnogih dobrih ljudi u srce tuge, zajedničke isceliteljske posete mestima najvećih patnji, bili su ono što žrtve i protivnici ratova nikada i nigde nisu dobili: lepa, raspevana, s upaljačima u zraku, priznanja da su oni, i samo oni, bili u pravu. Nisu ti koncerti bili ni ono što su o njima pisali kerberi ovdašnjih nacionalizama – provale jeftine jugonostalgije, premda ni u njoj ne bi bilo ničega lošeg – niti su bili vašari izgubljenih godina; ti su koncerti bili mesta na kojima su ljudi postajali svesni da ljudskost, dobrota i snaga umetnosti nisu baš do kraja poklekli u razularenoj nacionalističkoj revoluciji, i da ima onih koji su sačuvali svest da čovek, ma ko bio i ma kako se zvao, uvek ostaje važniji od nacije kojoj pripada. A centar tog lepog privremenog sveta, omeđenog pametnim pesmama, zajedničkim pevanjem i duhovitim pričanjem, bio je Đorđe Balašević, čovek u isto vreme svakodnevan i bezvremen.

U tome je Đorđe Balašević bio i ostao najbolji: u pronalaženju i oblikovanju lepote iz malih života ljudskih, iz svakodnevnih stvari s kojima jedino i živimo, zavedeni opasnom  iluzijom da su “velike” priče – ono što na vestima gledamo – prava stvarnost. A Đole je znao, i tome nas učio, da je baš suprotno: od najobičnijega on je znao da napravi najvrednije, jedinstveno, i najlepše. Nije slučajno da se onako obično, jednostavno i neupadljivo odevao: jer je jednostavnost video kakva ona i jeste – veličanstvena. Njegovi su stihovi jednostavni i zapanjujući, zapanjujuće jednostavni i jednostavno zapanjujući – sve u isto vreme. Sav je bio u paradoksima, a to mogu samo najveći umetnici: s lakoćom vladati najkompleksnijim osećanjima i kreativnim tehnikama.

Pogledajte fotografije tog lica: oči tužne kao ravnica i zajebane ko bećarac, sve u isti čas; pogled melanholičan i u isto vreme vedar, mangupski; izgled neupadljiv, šarmantan i markantan istovremeno. Poslušajte zvuk njegovog benda: to je muzički stroj jedinstvenog kvaliteta, sposoban da vrhunski svira žanr koji god hoćete, od bluza preko roka do mađarskog čardaša i ruske romanse. I, naravno, stihovi – “…i ostala je ploča ‘Best of Raj Kuder’/I fina mala plava kutijica za puder…” – generacije kritičara imaće posla da objasne tajnu stiha Đorđa Balaševića. Po toj tajnovitosti i dubini talenta, po obimu opusa, po humanizmu i etičkoj doslednosti, Balašević je sličan drugom jednom čudesnom pesniku, splitskom parodistu Predragu Luciću. Đole etnograf, čuvar stare Vojvodine, jedinstveni pričač sporih lepih priča na vojvođanskom dijalektu; Đole pesnik ljubavi dakako; Đole bećar; Đole profinjeni intelektualac: Đole zajebant; Đole kicoš kada treba; Đole humorista i satiričar; Đole društveni kritičar, protestni pesnik i antiratni aktivista; Đole pesnik karaktera, sudbina i priča; Đole pisac. Njegovih dvanaest albuma, i još dva s Ranim Mrazom, nose neke od najpoznatijih, i najboljih istovremeno, pesama-priča u posljednjoj četvrtini prošlog veka u bivšoj Jugoslaviji. A tako će i ostati.

Jezik je most a ne žičana ograda

A onda, jezik. Često se čini da je u popularnoj muzici sve važnije od jezika. Ali nije tako: jezik, ako nije važniji, jednako je važan kao i muzika sama. Rok je, sa svojom poluvekovnom dominacijom snažnih pesnika koji ne znaju da pevaju – a pevaju, itekako! – najbolje to potvrdio. Možete da imate najbolji bend na svetu – ako su vam stihovi tanki, prosečan ste umetnik. Ali možete da imate samo raštimanu gitaru, i da ne znate da je svirate, ali ako ste u stanju da sročite snažan bluz u tri stiha s rimom na pravome mestu – obeležićete duše mnogih ljudi. A Balašević je imao i jedno i drugo, u najvećoj mogućoj meri. A imao je i najteži pos’o: razabrati, osamdesetih i devedesetih, koji je, zapravo, njegov jezik.

Kao i sve drugo, i taj je posao Đole obavio kako treba, šarmerski i pošteno istodobno. Razumeo je da jezik, ma šta akademije nastojale da narede, treba da bude most, a ne žičana ograda – i toga se držao, hrabro, dosledno i majstorski, zauvek. Nedavno je, u povodu smrti Đorđa Balaševića, beogradski pisac Tomislav Marković prepričao anegdotu o Đoletovom odnosu prema jeziku – i publici – koju je sam umetnik prepričao u interevjuu Ninu, koja vredi i ovde da ostane zabeležena. Na koncertu u Zagrebu, prvom nakon raspada Jugoslavije – “gde je prvi put otišao s pasošem”, piše Marković – Balašević, s publikom uvek razgovorljiv, “prvo je rekao da su se ‘uzalud razne domoljubne udruge protivile, ‘jer će jednog dana morati da me slave kao najvećeg hrvatskog kantautora’”, pa je objasnio: “Jer pevam na maternjem hrvatskom jeziku. Samo, moram vas odmah upozoriti da ja govorim jednu malo iskvarenu verziju hrvatskog: takozvani srpski.” Prepričavši to, Balašević novinaru Nina kaže: “Pitate me šta je bio smisao te rečenice? Smisao je bio da ukaže na besmisao.” A Tomislav Marković poentira: “Ukazivanje na besmisao ima smisla, ali samo za one koji imaju smisla za humor, ovim drugima koji jedini smisao života pronalaze u nacionalističkom besmislu – ne vredi pričati. Njima je sve unapred poznato, kao što je red i običaj u svetu palanke”.

A za one druge – za te “koji imaju smisla za humor”, i koji ne misle da život ne treba da bude kasarna u kojoj su svi jednaki – za njih postoji drugi jedan jezik, rekao bi Tomislav Marković, “ni srpski, ni hrvatski”, jezik nacionalistima “čudan, stran i tuđ”, jezik prpošan, maštovit, oštar kao sečivo kad treba, ubojit i detinjast u isto vreme, jezik koji leti iznad gnezda svake ptice kukavice, kojemu „ije“ i „je“ nisu zapovednici streljačkog voda nego rečice zvuka koje mogu biti samo lepe ili ružne, i kojima “hiljada” i “tisuća” označavaju količinu a ne optužni predlog – e, takvog jezika Đorđe Balašević bio je profesor emeritus, takvog prosvetiteljstva on je bio Volter.

“Čekajte, pa zašto ste vi pokrenuli taj rat!?”

Đorđe Balašević bio bi velik umetnik, od najvećih, čak i da nije odlučio da će da govori protiv rata. Mogao je sebe da poštedi, zašto ne? Niko mu ne bi zamerio, niti bi iko imao moralnog prava da zamera: pa ko je na estradi uopšte ustao protiv rata, osim onih nešto časnih ali malobrojnih beogradskih rokera, čiji je antiratni i protestni glas, iz raznih razloga, brzo zamro? Danas kad se gleda ovih trideset godina unazad, samo je Đorđe Balašević najduže, najupornije, najiizdržljivije i najinteligentnije, i s najviše saosećanja, nastavio da piše stihove koji su lečili – koliko su mogli da leče, jer “svet ne možeš pesmom spasti” – ranjene duše i uništene živote; ali ne samo da stihove piše, nego i da govori, novinarima, kamerama, političarima, svima, svakome ko je hteo da sluša. Umaralo ga je to, videlo se, umaralo kao što sve nas umara – budalama uvek isto da govoriš, da uvek iznova ponavljaš da je bolje razgovarati, a ne ratovati! Baš to najviše umara, da – tako očigledne istine uvek iznova moraš da ponavljaš.

Koliko je samo dragocene energije Balašević morao da potroši na stvari koje bi i dete rešilo za tren! Umaralo ga je to, da, ali odustajao nije. Grijala ga neka njegova unutrašnja toplina, i davala mu snage da ustraje. Njegovim odlaskom, otišao je poslednji koji je tako lepo i otmeno znao da golemim masama ljudi pokaže da nacionalizam nije drugo nego laž, koprena, magla i ambis: na prvi pogled, smrt Đorđa Balaševića konačni je trijumf mržnje na ovom malom razdrtom deliću Evrope.

Ali, samo na prvi pogled. U tome je vrednost dobre umetnosti koju mogu da prigrle mnogi – ona ostaje, i ne prolazi. A Balaševićeva je umetnost baš takva – odlične su to, jedinstvene pesme koje vole svi, i koje umetnički daleko nadmašuju svoj žanr. I zato je važno kako slušamo Đorđa Balaševića, i šta u njemu čujemo. Uvek je postojala opasnost, a ubuduće bi mogla još i više, da „planet Balašević“ postane žrtvom svoje vlastite atmosfere: samo još jedan lep i drag predmet među porculanski lepim uspomenama iz sveta kojeg više nema. I Đole je, u svojoj dobroti i osećajnosti, o takvim predmetima voleo da peva. Ali, poslušajte: ti stihovi govore o nečem drugom. Balaševićev sentiment nije kičasto samosažaljenje i detinjasto prenemaganje, nego pesma o mogućnosti. Pesma, ako hoćete, o revoluciji – revoluciji lepotom, dobrotom i jednostavnošću. Svedočimo velikom paradoksu:

Đorđe Balašević sigurno jeste jugoslavenski Bob Dylan – a moglo bi biti i da je Dylan američki Đorđe Balašević – ali revolucija Boba Dylana ostala je tamo u šezdesetima, pa šta od nje imamo, imamo. Ali, revolucija Đorđa Balaševića tek ima da dođe. Kada neki novi klinci, ovi današnji ili neki budući – a ni jedni ni drugi baš ništa neće znati ni o „Requiemu“ ni o „Triput sam video Tita“ ni o istinskoj pozadini „Sevdalinke“ – krenu da slušaju, pa kad čuju; kad krenu da čitaju, pa kad saznaju; krenu da razumeju, pa kad shvate, pitaće, s uzvičnikom i upitnikom na kraju svog pitanja: “Čekajte, pa zašto ste vi pokrenuli taj rat!?”. To će biti tek prava pobeda svih nas iz pesme Đorđa Balaševića. Dotad, lutamo ulicama ovih naših i njegovih gradova – Pula, Virovitica, Zagreb, Sarajevo, Vukovar, Srebrenica, “Bitola, Maribor, Rijeka, Nikšić, Zenica, Bor” – ili “Bol”? – i nazad, do dragog Novog Sada, gde je njegov Dunav, “dubok i strašan”, i slušamo, sećamo se, čuvamo, čekamo, i zahvalni smo. I menjamo se pritom. Menjamo se. Promenom „čudesnih boja“.

Komentari

Za korisnike Facebooka



Za korisnike foruma

    Registriraj se

Ako prilikom prijavljivanja dolazi do greške, kliknite OVDJE.



Još iz kategorije Pronađena zemlja



Virovitica.net koristi kolačiće kako bi Vama omogućili najbolje korisničko iskustvo, za analizu prometa i korištenje društvenih mreža. Za više informacija o korištenju kolačića na portalu Virovitica.net kliknite ovdje.